Ko je ko i kome je ko?-Branka Zeng

 

 

Malo o značenju reči, drug/drugarica, prijatelj/prijateljica, poznanik/poznanica, komšija/komšinica, što mi na pamet pade komšija/komšinica, ima nečeg u svemu tome. U svakom od ovih naziva može da se krije i drugačiji odnos a i ne mora. Sve zavisi kako ko posmatra i kako se ko gleda, pogrešan utisak je velika mogućnost. A to što često drugi znaju mnogo bolje i više o nama, to je zato što nemaju dovoljno informacija od nas samih, mi ne pričamo a oni i ne pitaju. Ih, da pitaju ne bi mogli da stvaraju priču, ko smo mi „neznani“ da im uskratimo zadovoljstvo življenja tuđeg života, ili dopunjavanje i zadovoljavanje ega, „Ona/on, je moja/moj prijateljica/prijatelj, ma da ona/on, to onako kao nije, ali ja ti kažem da jeste.“   

 

Na neki čudan i neobjašnjiv način dobih prijatelja, a sama postadoh prijateljica. U svakodnevnoj konverzaciji reč, prijatelj/prijateljica, ima dvojako značenje. Kada predstavljate nekoga kao prijatelja, moguće je da ćete ostaviti utisak da vam je dotična osoba ljubavnik, a kada bivate predstavljeni kao prijateljica, ni ne sluteći možete dobiti status ljubavnice, dotične osobe. Ako je kojim slučajem dotična osoba ženskog pola, eto dodatne komplikacije, lako je moguće da krene priča o lezbijskom odnosu i gajenju simpatija prema istom polu.

Desi li se da neko iz kruga osoba sa kojima se viđate, sarađujete, učestvujete na raznim manifestacijama, počne da širi priču kako ste mu prijateljica i kako ste mu veoma dragi. Još kada to potkrepljuje nekim sitnim pažnjama kad god to može biti zapaženo od strane zajedničkih poznanika . Eto prilike ili mogućnosti da postanete nekome „nešto“ a da ni sami ne znate da ste to postali. Što ste postali, manje više ali ima tu još niz komplikacija.

 

Setih se, bilo je to davno, davno, na jednom skupu, neki kongres ili šta već, ne sećam se povoda. Jedan sredovečni gospodin sedeo je pored mene za stolom i upita me: „Da li imate prijatelja?“ Pogledam ga i odgovorim: „Imam, imam, puno prijatelja.“ On me nekako čudno pogledao, tada nisam o tome razmišljala, ali setih se kasnije… Eto nisam ni znala…

 

I tako jednog dana, saznadoh od prijateljice, smeškam se sada i razmišljam kako nazvati osobu, neovisno od toga kog je pola, koju srećeš povremeno podeliš neku novost ili promenu u životu a nije ti poznanica a nije ni prijateljica. Mislim poznanicu srećeš onako slučajno, razmeniš pozdrav i poneku neobaveznu reč, prijateljica je… Ali dobro neka bude prijateljica, da nazove ona mene i sva srećna. Srećna zbog mene a ja nemam pojma da sam srećna. Srećna zato što imam prijatelja, pa kada ga imam što joj nisam javila. Moje iznenađenje je protumačila pravdanjem, negiranje mog novog statusa, snebivanjem… da ne nabrajam, shvatila sam u toku razgovora da se ja tu ništa i ne pitam. Stvar je takva kakva je i šta imam da se foliram, što bi klinci kazali. Dakle, imam prijatelja za koga ja mislim da je moj prijatelj, ali ne znam da je on zapravo moj ljubavnik. Ako je to tako pomislim, a šta on, taj moj prijatelj misli o svemu tome. E dragi moji, on je mislio ili zamisli da sam njegova ljubavnica, to jest prijateljica, možda obrnutim redom ali sve je to u ovom slučaju isto. Tako sam saznala da živim duplim životom, ko zna možda i troduplim, ili…  

 

Kako god bilo živimo svoje živote onako kako živimo, a to kako živimo, znaju drugi mnogo bolje od nas samih. Ako ste slučajno u dilemi u kakvom ste odnosu u odnosu sa osobama iz Vašeg okruženja, nemojte da brinete, blagovremeno će te biti obavešteni… Ja tek toliko…

 

 

U Pančevu, dana 10. 03. 2012. 

Tetka Maca

Pritisnule su je godine, povila se pod njihovim teretom malena starica. Prolazi sokakom pognute glave povezane cicanom maramom. Klimne glavom komšinicama koje su se na ćošku okupile da razmene jutarnje abrove. Čim odmakne, tek toliko da ne čuje šta pričaju one o njoj raspredu a sve kao znaju nešto.

Tetka Maca nije imala vremena za te priče, tračarije nju nisu zanimale. Živela je sama u malenoj kućici, bila je obrasla ladoležom. Taraba pocrnela od starosti, kao da je izrasla iz starog belog duda a on zakrčio korenjem trotoar izdigao kaldrmu napravivši mali brežuljak obrastao travom. A iza te crne tarabe razbaškarile su se najslađe jagode i mali voćnjak. Kućica u kojoj je tetka Maca živela bila je kao iz bajke, malena a krov od starog biber crepa prekrila je mahovina i čuvarkuća. Odrastao čovek srednjeg rasta morao bi u njoj da ide pognut. Bila je tu i jedna šupa i kokošinjac, sve je to bilo minijaturno. Deca iz ulice su se plašila tetka Mace. Ali taj strah je i imao svoj dobar razlog, zapravo i nije… Kad jagode zamirišu od zrelosti, okuraže se maleni pa se provuku kroz tarabu i eto vike… grdi tetka Maca, grdi onako malena ali ne zato što je dete pojelo nekoliko jagoda, grdi što gazi po čokotima i kida nezrele… a dudinje kada sazru to je bila prava muka sačuvati. Imala je malu penziju, zapravo to i nije bila penzija.

Udala se sirota za bogatog, uzeli se iz ljubavi… svekrvi krivo, treba miraz da donese snaja a ona… ništa, samo sebe i svoje vredne ruke, a stomak što se kaže do nosa… sirota i još rodi ćerku da imanje zet odnese… Otera je svekrva, dete joj ne dade ni na prvi podoj. A on, muž pognuo glavu pred majkom… dadoše joj tu malenu kućicu sa okućnicom da ima gde da živi, tek da ne kažu kako su je izbacili na ulicu i neku malenu svotu novca da ima od čega plaćati struju i tako za hleb… Tugu je jadna skrila u oku a ruke vredne zaposli u bašti i oko živine. Bilo je jaja, voća i tako ponešto iz bašte. Pekla je rakiju, dudovaču. Nosila je na pijac a prodavala je i kod kuće. Nije trošila vreme na razgovore, kaži šta želiš, plati i idi… Njena povučenost bila je povod za razne priče o njoj. Nikada nije govorila o sebi i svojoj nesreći, tek ponekad kada bi došla kod nas, volela je dođe i donese činijicu jagoda ili nekog drugog voća. To je sve u našem komšiluku čudilo, ona je samo sa mojom mamom pričala pa čak bi i kafom je ponudila. Retko je spominjala ćerku koja je bila vršnjakinja moje mame. Inače ćerka se dobro udala za jednog imućnog advokata, nije posećivala majku ali bi joj povremeno dala koju paru da joj malo pomogne, uglavnom kada bi je videla na pijaci. Ponosna je bila tetka Maca, nije htela da uzme novac… više od novca njoj je trebala ćerkina pažnja.

Uskrs, brat i ja sa korpicom u ruci uvek smo išli kod tetka Mace da nam da farbano jaje. Pokucali bi na vrata a ona bi izašla sa ukrašenim tanjirom na kome su bila šarena jaja, uzeli bi po jedno… „Eto vama  dvoma, i drugoj deci da imam dati…“. Druga deca nisu dolazila, bojala su se tetka Mace… malene pogrbljene bakice, nisu znali koliko je u njenim oborenim očima bilo ljubavi skrivene patnjom.

Umrla je jedne zime, tiho je otišla. Ćerka je kuću prodala bračnom paru iz Idvora, kupili su je za sebe i sina a i da bi bili bliže svojoj ćerki. Posekli su dud i na mestu gde su se kočoperile mirisne jagode, sazidali su veliku kuću. Od tetka Macine kućice napravili su kokošinjac… Nema više starog komšiluka ni pocrnele tarabe, moje su kose srebrom prošarane ali Uskrs je dan kada se meni vraćaju sećanja na malenu staricu…

                                                                                             

Ta ljubav

Budi se... onako kao što u prelazu noći, poj bunovnih ptica doziva dan. Otvara dušu svojim sjajem neumorna u svojoj prolaznosti, ostavljajući tragove ispisane u borama izazvanih osmehom ili... U svakom slučaju ona je ta koja pokreće i boji zoru rađanja novog. Stvara iz nepostojanja, nevidljivog oblika, nešto poput iluzije a ipak stvarno, opipljivo, vidljivo u oku punom iskrica.

Vidljiva je bila u trenutku, osetila sam je u tvom dodiru, dahu... razlivena u jutarnjoj izmaglici, koja je napuštala sobu... ili sam to bila ja… u odlasku...

Bilo je

„Staro gvožđe, akumulatore, stare šporeteeeeee… kupujemoooooo…“!

Tišinu letnjeg prepodneva narušava promukli glas. Lavež pasa jedini je odgovor koji se sporadično čuje, dok topot umornog konja uz tandrkanje pretovarenih kola odmiče ulicom.

Danas, limuzina, na krovu megafon…

„Kupujemo stare akumulatoreeeeeeee, veš mašineeeeeee, staroooooo perjeeeeee…“!

„Eh majstore, prošetaj ovuda popodne…“ 

JUTARNJA KAFA

Trenutak pre nego jutro pozdravi dan, kada noć počne bledeti u uglovima sobe…

Budna, odmaram ruke od dodira. Na uzglavlju još toplom, treperi uzdah, miriše noć u odlasku njegovih koraka. Nazire se u bledilu tame nabor na jastuku, iz sećanja stvaram lik u njemu. Otkucaj sata ili srca meša se u jednom istom taktu, podsećanja na vreme koje je prošlo.

Kroz otvoren prozor neko proticanje, onako drugačije, novo, kao vazduh posle kiše. Čisto, okupano jutro u rađanju, prepoznajem njegov dah na obrazu. U oku vidim sva ona milovanja od kojih još treperim. Melodija koju smo sami komponovali, pretvara se u zvuk i miris svanuća koje sasvim sigurno ulazi u sobu.

„Ko danas kuva kafu i ide da kupi hleb“?

Kao po navici postavljam pitanje, dok odgovor ostaje da lebdi… Protežem se, ruka mi dodiruje uzglavlje… spuštam je namerno ne bi li osetila zapamćeni dodir. Izmiče mi, kao noć…

„ Danas je na tebe red…“

Dodiruje me usnama dok se glas razliva šapatom niz vrat…

„Nisam potrošio toplu vodu… hajde lenjivice“.

Bilo bi lepo ostati ovako, razmišljam, naslonjena na grudi i osluškivati… Beng! Beng! Beng…!

„Uh…“

Bacam prekrivač, ogoljeni predajemo se osvajaču-danu…

Na stolu u korpi, hleb mirisom draži nepce… Crvena ruža iz komšijske bašte, kao nehajno stavljena kraj tanjirića sa šoljicom kafe. Zadihan, crvenih obraza uzdržava se od smeha… kupila sam hleb a on… kako li je samo trčao… još da je komšija pogledao kroz prozor… Laticama dodirujem usne, upijajući se u njegov pogled… Smejemo se dok se kriška hleba prekrivena puterom smanjuje odgrizima… Eh, opet smo prosuli kafu, pri pokušaju da je u istom momentu ispijemo.

Kao i svakog jutra, sjurili smo se niz stepenice dok je za nama odzvanjao glas: „Komšije, lakše malo…“!

„lakše malo…“ da, ispijam kafu… jutro je nekako bez sjaja, tiho se probija kroz izmaglicu koja prekriva reku prateći njen tok… Onako nesvesno stavila sam ružu u knjigu i zaboravila na nju… ali oživela je ono davno jutro… zvuke, miris, dodir… niz vrat… blago zabacujem glavu unazad, neka nepoznata jeza me protresla… Umesto da vratim knjigu na policu, ostavljam je na stolu pored vazne u kojoj se šepure hrizanteme, kupila sam ih dan ranije na pijaci…

„Kupi gospoja, viš kako su šarene ma kao da ti se osmehuju… hajde evo jeftino ću ti dam“.

Gledam ih sad… osmehnem se, onako kao i ovo jutro… Ne mogu onaj sjaj da vratim ali on postoji… tihuje u uspomeni…

PRIVID JEDNOG PODNEVA

Prostrano polje, neprestani hod, umor jednoličnog pogleda, bio je kao zapisan na licu putnika. Torba nehajno prebačena preko ramena, kapa beznačajnog izgleda, tek malo je štitila od sunca… kao da je rešilo da zauvek ostane u istoj tački…

Zamišljala je njegov lik, posmatrajući valjanje oblaka u daljini. Na tananoj liniji koja je razdvajala, ravnicu i nebo, na trenutak bi razaznala obrise. Niz čelo, veseli uvojak kao da je mamio da pruži ruku…

Senka se lagano pomerala kao da mu je pošla u susret… Uzdahnuo je sa olakšanjem i ubrzao korak.

Kapa se otkotrljala kada je zabacio glavu, ispijajući vodu iz starog, plavog, na bele tufne, emajliranog lončeta. Kovrdžava tamna kosa, nehajno je lepršala na vetru…

SAN

Iskidani pramenovi belih oblaka klize po plavetnilu bežeći od sunca. Ulicom koja još spava prolazi pognute glave i umornog koraka.

Otključava vrata i ulazi u…

Prostorija bez prozora i vrata… unutra je… razmišlja:

„Kada sanjaš kuću, to si u stvari TI… a ovo je soba“?

Smireno i polako pretura po džepu tražeći izlaz iz… zvrzvrzvrzvrrrrrrrrr!

„Uh…“

Zvono sa mobilnog, zvuci sa ulice… komšiji opet neće da upali… psuje… Miris kafe polako se provlači… i prilazi nozdrvama mmm…

Ustaje i odlazi u kuhinju, opet… ispira džezvu od jučerašnje kafe… baci pogled usput kroz prozor na tmurno nebo, …opet će kiša!

Branka Zeng

STARAC

Na klupi u parku, čovek… u starom kaputu… A zašto mora da bude u starom kaputu?

… recimo…

Na klupi u parku, starac umornog pogleda posmatra prolaznike. Povremeno klimne glavom nekom… i uzdahne duboko… seća se…

Bilo je to pre… ma nije ni važno. Sedi on već dugo, golubovi sakupljajući mrvice koje su ostale posle doručka… prilaze starcu sve bliže… Šepure se i guguću oko njega, a on… ne razmišlja više…

SUSRET

Kasno oktobarsko popodne, kiša je rominjala, kao da je i nebo tugovalo s njim. Vraćao se kući, opet je putovanje bilo uzaludno, nje nije bilo, imao je osećaj da će je ovog puta, sigurno videti, ali eto. Nikada se nisu dogovarali, jednostavno bi se sreli. Ona sa svojim kolegama, on sa svojim, na seminarima i ponekom simpozijumu. Uvek u nekom drugom gradu, ovog puta bilo je na Tari. Mislio je, prošetaće s njom, u pauzi, uživati u pogledu koji se pruža u nedogled, doduše ne zna voli li ona planine. Sve jedno, prijalo bi mu njeno prisustvo.

Prvi put su se sreli na jednom seminaru. Pre šest godina. Nije bila lepa. Da ju je kojim slućajem video na ulici, onako u prolazu, ne bi je ni primetio. Slućajno je čuo razgovor, koji je vodila sa kolegom. Prišao je i predstavio se. Praogovorili su par rečenica, i to je bilo sve. Ponovo su se sreli posle tri meseca. Prilikom trečeg susreta dao joj je svoj broj telefona. Silno se obradovao kada ga je pozvala. Tog dana žena ga je pitala da nije dobio povišicu, kupio je cveće pri povratku.

Jednom prilikom kasnila je na simpozijum. Kada je ušla u salu, glasno je uzviknuo njeno ime i pošao joj u susret, tada ju je poljubio. I sada oseća, taj dodir i mirisa njene kose.

Samo jednom je on, nju pozvao telefonom.Tri godine, nije je video.Uputio joj je pozdrave preko zajedničkog poznanika, i danas je rekao njenoj prijatelici, da se nadao da će je videti.

Ne može sebi da objesni, zašto je ne pozove, a i ona je jednom prilikom kazala, da je red da on ponekad okrene njen broj. Tada ju je i video poslednji put, bila je odlučna.

Sve jedno, čekače, misliće na nju, i ljutiće se na samog sebe.Kad zazvoni telefon uvek pomisli da je to ona.Ima li, sve ovo smisla?

Nada da će je sresti, jedini je razlog što prihvata sva ova putovanja, koja u njegovim godinama više i nisu tako privlaćna. Pozvaće ga, da zahvali na pozdravima. Možda? Čekaće. Da li i ona očekuje, njegov poziv? Ko bi to znao? A, da je ipak pozove? Ali, šta onda...

PRIJATELJ

AGA BANATSKI

Gledam kako spava pod stolom, trza se... sanja. Bilo bi zanimljivo kada bi mogao da isprića neke svoje doživljaje. Sećam se, pre osam godina, pa da biće u junu. Jedno jutro izađem na avliju, kad tamo ima šta i da vidim. U mene glede umiljato krupne crne oči, male kere, otprilike dva meseca stare. Pomislila sam tad, neka je do večeri. Motalo se ono oko mene dok sam radila po avliji, i eto ga i danas-danj ovde. Ostade ono, ne samo u avliji nego i u kući, a boga mu njegovog i u mom srcu.
Običaj je u našoj kući je da se muške kere zovu Aga a ženske Lesi. Tako je i ovaj mališa crnih očiju dobio ime Aga. Kad je veterinar došo da mu da vakcinu protiv besnila, na potvrdi je napisao da je Aga bele boje.Kasnije sam Agi morala da objašnjavam da je on ustvari žut ali neki to žuto pišu belo. Moja kera, ne zato što je moja, najbolja je kera na svetu.On je čistokrvni Banatski Avlijaner, ili kako bi se to druk’še moglo kasti, Banatski Potkolar. Ma šta da vam kažem, sjajna rasa. Ima ova kera i rodoslov, doduše naš domaći-kućni. On je Aga II. Aga I je davno živeo sa nama, bio je lep i pametan, baš kao i ovaj pospanko. Učeni ljudi kažu da kere za jednu ljudsku godinu prožive sedam, a kako ljudima od nauke treba verovati Aga sad ima 56 godina. Stariji je od mene pa mu se obraćam s dužnim poštovanjem, na primer, go’sn Ago. Kad ga nešto pitam on odgovara mahanjem repa. Ono malo levo desno znći i da i ne, ali kada rep krene da se vrti brzo u krug e to je onda jedno veliko Da. Kada nešto nije po volji ovom vremešnom gosponu on skupi uši i neće da me gleda. Kao ljut je. Ovu keru, učila sam mnogo ćemu, a vala i ona mene. Tako kada sam ga učila da donese bačeno drvo, pa kad posluša nagradim ga komadićem hleba. Ova lola posle neće da trči po drvo, nego sedne ispred mene i ćeka nagradu. Umesto hlebom nagradila bih ga samo pohvalnim rečima i maženjem, a on bi mene liznuo po ruci, kao bila sam dobra.
Aga je pravi kućni ker, sem po nekad kad prorade njegovi hormoni, obićno tako s proleća. Odskita on, pa pri povratku sam otvori kapidžik, a ja kao dobar „gazda“ moram da idem i da ga zatvorim. Ove godine se baš trudi da da veliki doprinos danu svetog Valentina. Jedna moja poznanica reče da ga je videla, srela u Ružinoj ulici. Lepo je prišao i pozdravio se kao pravi drugar. Skakutao je oko nje, kao da je pita, kako je, a onda je veselo mašući repom otišao nekim svojim poslom.
Imao je Aga dragu tu u komšiluku, treča kuća od nas preko puta, e’ to je bila ljubav, puno malih žuto-belih sa krupnim crnim očima trčkaralo je sokakom. Ali ljubav ko ljubav, dođe i prođe. Nova februarska izgleda mori gos’n Agu, onako prava prolećna. meškolji se u snu sigurno sanja o joj.
U našem dvorištu živi i maca Seka. Ala je to uobraženo stvorenje, ta gospoja misli da je svi moraju slušati, Aga naroćito. Ovaj pas ne dali to mišljenje.Tako ona jednom smisli da kao Aga je mačor pa se ona mazi oko njega, ne bi li komšijske mačore napravila ljubomornim. Ala joj je dasa, jadni mačori gledaju sa tarabe, skočili bi, al’ ne smeju. Opasan je ovaj momak. Aga je mudar, zna on dobro ko kome pripada, pogleda mrko Seku, a mačorima namigne da siđu s’ tarabe, a on sedne sa strane kao da se to njega ništa ne tiće. Posle nam je avlija puna malih mačića. Seka ponekad ulovi miša, donese ga Agi, kao da je on mače, mada Aga zna kako miševe treba loviti i tamaniti. Tome ga je naučila Lesi II.
Vole on i da se igra, donese loptu pa me ćika da se jurimo, al’ kad pomislim kako bi bilo dobro da se kupa, Aga koji to jako „vole“ om’a pobegne pod otoman. Al’ što vole da jede, meso ali ne masno, voće, povrće a bome i slatkiše.
Kada kogod dođe kod nas u goste, prvo pita gde je gos’n Aga, ta to vam je najvažnija ličnost u našoj kući. Donose mu čak i poslastice, a on kao lepo vaspitan, recimo čokoladu neće sam da uzme. Strpljvo ćeka da je otpakujem, pa ondak i ja smem da uzmem komadić. To mi je nagrada što sam dobar „gazda“, isplati se biti poslušan. Uostalom kere i ne smeju da jedu slatkiše. Ali to ne moraju svi da znaju, zar ne. Gle kako se oblizuje, kao da sanja čokoladu.
Mogla bih još puno toga da prićam o ovoj keri, svakog dana on smisli nešto novo. Nasmeje me i kad sam najtužnija, dodir nnjegove male vlažne crne njuške nagrada je za sav moj trud oko njega.Tada kao da kaže: „Dobra si ti, volim takvog gazdu.“

EPILOG

Aga je uginuo od starosti u svojoj 14 godini, veran i privržen kao što je bio i prvog dana.Te godine druženja dobila sam na poklon od mog vernog žutog ili kako to veterinari pišu belog psa sa krupnim crnim očima, u kojima sam uvek mogla da vidim neizmernu ljubav i poverenje.


Branka Zeng