NEŠTO POSVE OBIČNO - Gordana Knežević

 

jesam

drugacija od jezga ustapa

rasuta od severa

do nevremena

do nicega...

niz prste mi klizi

pastirska pesma

setva ptica

smaragdna polja...

omedjena prostorom

kao mreza

nepomicne oci

iz zaborava izvlacim

sve lepe reci

koje sam nizala u djerdane

od cistoga zlata....

da me ne zaboravi polje pelina...

ne polazem

jos sva svoja oruzja

od kasmira

mirisa

mermera

soli...

bedra mi disu vatrom razgorelom...

zato se vracam

pesmom

jekom zidova

zovom drhtaja

strsljena u letu

rasutim perlama

u mulju

gustog taloga

panonije

u trzoru dana cuvam ohladjene zvezde...

izlecice me kise prolecne...

GK