Kad odem

Onako kad odem, daleko,

pogled mi odluta, tražim ga,

u lišću opalom sa grane,

pod kamenom skrivenom cvetu.

Tražim ga, u visinama ptičijeg leta,

pod krilom uznemirene ptice,

u sutonu ranom, jesenjm, prohladnom

vazduhu i mirisu koji kišu najavljuje.

Daleko odluta, onako, nemiran i setan,

moj, slobodan od mene, nesputan,

svojom voljom se vrati, kao bumerang

nespremnu me sačeka u zasedi.

Da letim, bili bi par slobodnih ruku,

u zagrljaju pogleda i lutali bi,

trubaduri sa lautom pod prozorom

u senci oleandera pesmu bi pevali.

Kad odem, prikupim snagu u naramak,

kao drva od kojih ognjište žarom ogrejem,

i pogled prigrlim kad se vrati, topao,

od Sunca u jesenjem zalasku.