Vreme

Idem, ponela sam samo osmeh,

onaj mali, u uglu usne da se tek

nasluti iz čežnje koju hranim

jutrima i buđenjem.

Spremam se odavno i pakujem,

ali eto, ništa ne ponesoh u rukama,

prazno, ni reč ne odjekuje, tišina

ostaje kao trag, u banatskoj prašini.

Ulivam se kao reka u tok prolaznosti,

i vreme koje sam imala razlivam

kao sečanja, nekom ko želi da pamti

putokaz, košave u krošnji jablanova.

Idem, putem koji dobih rođenjem

na raskrsnici, okrećem se i tražim

senku, nestalu u zenitu i ne znam

od sjaja, ne vidim putanju ukazanu.

Ipak, u odlasku nosim osmeh

u oku, tu iskru neugašenu, reč,

reč majke, živeće dok ima mene,

onih koji pamte, i vreme beskraja...