Moj video

Loading...

Странице

недеља, 17. септембар 2017.

Tuga





Pritiska ravnicu, na grudi polegla,
razgolitila crnicu pustahija od vetra.
Odnosi, prebira, rodnu raznosi
u reku bi sve da spere, da vrati.
Posečena stabla, poslednji bedem
pred osionim, razularenim osvajačem.
Upija se ona u oblake, kišnih kapi žedna
ni nebo nema oslonac, na ravni ništa.
Tuga, pod kapom naborano čelo paorsko,
pognuta pleća pod teretom svoda.
Odupire se, brani, i ne da volji da posustane
korak u oranici kao da pleše, lagan je.
Prosipa zamahom seme i stavlja masku,
širokih rukava da brani seme budućeg roda.  

уторак, 12. септембар 2017.

Vreme





Idem, ponela sam samo osmeh,
onaj mali, u uglu usne da se tek
nasluti iz čežnje koju hranim
jutrima i buđenjem.

Spremam se odavno i pakujem,
ali eto, ništa ne ponesoh u rukama,
prazno, ni reč ne odjekuje, tišina
ostaje kao trag, u banatskoj prašini.

Ulivam se kao reka u tok prolaznosti,
i vreme koje sam imala razlivam
kao sečanja, nekom ko želi da pamti
putokaz, košave u krošnji jablanova.

Idem, putem koji dobih rođenjem
na raskrsnici, okrećem se i tražim
senku, nestalu u zenitu i ne znam
od sjaja, ne vidim putanju ukazanu.

Ipak, u odlasku nosim osmeh
u oku, tu iskru neugašenu, reč,
reč majke, živeće dok ima mene,
onih koji pamte, i vreme beskraja...

недеља, 20. август 2017.

Slova





Ostavim svoju istinu
odmara starica na klupi
urezana slova u srcu
srasla ko' jedno
stablo nadvisilo grm
beše višlji sad u senci
kao pod sucobranom
kišobranom ka svetlosti
pruža grane
a ono srce...
miluje starica usahlom rukom
sećanja...
moja nisu ista
blažim ih vremenom
blede ostavljena u kutiji
beše nekada drvo
visoko vitko posekoše ga
s namerom da čuva uspomene
u godovima koji se naziru
ništa je ne može sakriti
bilo da je tvoja ili moja
istina je uvek jedna.

недеља, 13. август 2017.

Onako tek posle kise





Razlivam svoje boje
uporno prekrivam belinu
praznih nesaosećanja pruženih
uz osmeh bez topline.

Otkrivam sebe u pokretu
postanka slike nove
nijanse kao trag mene
ne dodiruju neiskreni.

Odvijam platno izatkano
od niti upredenih iskrenim
osećanjima i vezom crtam
dugu na plavom nebu.

Tebi i svakom da iskri u oku!

четвртак, 13. јул 2017.

A ja...


Razvrstavam bitno od nebitnog.
Upijam svoje vreme ljubopitljivo
saznanje bih što pre da imam
za ono što ne znam
da li je suprotno od znanog
dobro bi bilo znati unapred
istina da ima samo jedno lice
nalik činjenici neoborivog dokaza
ni pamćenje nije isto
tvoje ni moje
razlike postoje viđenja
iz ugla sagledanja ličnih interesa
potreba je da sebi budemo dosledni
ako već nismo drugima smelo
u oči pogledati mogli bi
rukom senku ukloniti
zakriliti bljesak koji mrači vid
do slepila prećutati mrak
izgubljen trenutak nema ponavljanja
ostaju samo u mašti nebitna
stvarnost udara bilo do gušenja
i grč nepravedan nosim
u osami prebiram zrna
baciću ih sutra pticama
neka zobaju bar one
pevaju jutrom
a ja...
sedim pred praznim papirom
nemam reči koje bi trebala pisati
pitam se: „Da li je to bitno“?
„Mislim, to vreme koje mi pripada
kakvo god da je
jednom će biti a posle eto prošlost“.

петак, 07. јул 2017.

Vidikovac

 Pružio se pogled,
odmara oko svoje viđenje.
Okrenulo se od mene,
namrštene, kao odsutno je.
Putuju mi misli onako,
samotne bez pratnje,
prtljaga, k’o nomadi davno.
Svikle su se, oko za sebe,
one bez mene, zarobljene,
a imam osmeh, onaj poseban.
Kad život prostre svoje „lepote“,
i sve se okrene…
Pljunem onako, što bi se reklo,
ma ko kočijaš, bez stida,
u oči ga pogledam,
u brk mu osmeh bacim,
i odem dalje.
Tad mi pogled vrati misao,
a misao pogled ublaži,
od mrgudne mene ništa ne ostane.
Tek okovi razvaljeni, na putu bačeni.

четвртак, 06. јул 2017.

Mačak Žule i pas Džoni




 
Pojurio mačak miša
bio brz i skočio
miša za vrat uhvatio
ponosno ga kući doneo.

U bašti ga pustio
miš pomisli slobodan je
potrčao da utekne al' gle
novi lovac tu se stvori
mačkovu bi lovinu da ulovi.

Gleda mačak naljuti se
gde to ima u prirodi
da pas mački miša krade
ljutnu se i miša zgrabi.

Nosao ga tako po dvorištu
pas je išao sve za njim
po tragu je njuškao
al' je mačak mudar bio
preko zida preskočio.

U komšijsko dvorište
miša juri i uživa
dok pas tužno vazduh njuši
eh da može da preskoči