Moj video

Loading...

Странице

недеља, 12. новембар 2017.

I opet grad





Lako ću beskrajnu nit
spetljanu liniju života
razmrsiti u danu pratim
trag nasleđa svojih
predaka poruke pisane
tek razumeti treba smisao
svoj u ovom trenutku
kad noć osvaja svaki kutak.

Pažljivo nizati znamenje
red po red na polici složiti
uspomene i pročitati rukopis
na poleđini razglednice
poštanska markica pečat
datum i godina pre svega
zapravo mene nepostojim
u vremenu pisanja slova
plutaju na površini mrlje.

Raspetljano u klupko
namotam pažljivo da ne pokidam
vezu koja postoji duboko
u venama je poruka da traje
kroz život onih koji će biti
kao svetlo iz koga sve nastaje
ta kap rađanja kad dotakne tlo
daruje plodonosno i novo
poglavlje počinje da živi.

петак, 03. новембар 2017.

Ja (posle dvadeset godina)





Prošlo je dvadeset godina,
napisah Vraćena, jesam li?
U putu, nezaustavljena,
od reći gradim zaklon.
Od sebe Vraćena živim,
u stihu ili se stihom hranim.
Otkrivam smisao dana,
većernjom pesmom.
Reći od mene odbegle,
nižu se u beskrajuju.
Ja, pogled odmaram,
zamišljene daljine osvajam.
Imam li snage i vremena,
zapis da dovršim.
Imam li dovoljno slova,
misao da zapišem.
Dvadeset niski bisernih,
rasutih u prostoru.
Dvadeset trenutaka,
proletelih, nisu nestali.
Traju i svaki je kao priča,
uspavanka za san.
Ja, uzimam nit, i novu
počinjem da nižem.
Od Vraćene mene stvaram,
u stihu, u pesmi, od reći.

U senci grada



Naslonim se, korak da odmorim
misli protutnje ulicom, kaldrma
kao nekad i dubok kišni jarak,
obrastao travom, gakanjem gusaka,
belog uskovitlanog paperja, krila,
zamah u pokušaju poletanja.

Pokretne slike pratim, unazad
listam stranice, strip, crni se tuš
prosuo, razlio u senke, prepoznajem
likove, mladost ka reci što žuri
i život gledam kako se topi,
sladoled na točenje ispred pozorišta.

Ista sam, ali nisam ona, ona prošla,
ni ona posle mene, ona sam samo
u ovom trenu, u ovoj seni, rođena iz grada
potekla kao reka, dajem i uzimam, uzajamno
delimo sve on i ja postojimo sad i trajaće
posle mene, grad!  

петак, 27. октобар 2017.

Kad odem





Onako kad odem, daleko,
pogled mi odluta, tražim ga,
u lišću opalom sa grane,
pod kamenom skrivenom cvetu.

Tražim ga, u visinama ptičijeg leta,
pod krilom uznemirene ptice,
u sutonu ranom, jesenjm, prohladnom
vazduhu i mirisu koji kišu najavljuje.

Daleko odluta, onako, nemiran i setan,
moj, slobodan od mene, nesputan,
svojom voljom se vrati, kao bumerang
nespremnu me sačeka u zasedi.

Da letim, bili bi par slobodnih ruku,
u zagrljaju pogleda i lutali bi,
trubaduri sa lautom pod prozorom
u senci oleandera pesmu bi pevali.

Kad odem, prikupim snagu u naramak,
kao drva od kojih ognjište žarom ogrejem,
i pogled prigrlim kad se vrati, topao,
od Sunca u jesenjem zalasku.

субота, 14. октобар 2017.

Imam li pravo





Koliko ima mene u vremenu
koje je prošlo, koliko će biti
u onom koje imam, ili,
koje ću imati?

U prošlom, ostali su tragovi
ćuvam ih i gradim ovo, zapravo
tren koji imam, a on, beži,
klizi sa dlana.

Koliko mene ima u uspomenama,
onih koje u mojim mislima čuvam,
kao sjaj, da daju smisao svakom danu,
u kome živim.

Imam li pravo da postavim pitanje,
ili tek sumnju da izrazim...
Imam li pravo da ne pitam,
znam, vreme, ono je odgovor.